Arhiva za Maja

Kalendar Maja i Transformacija Svesti

Posted in 1 with tags , , on 23. januara 2010. by Galaktički Leptir

Molim Vas da downloadujete knjigu (hrvatski prevod) kliknuvši na link :

http://www.megaupload.com/?d=ZJ2VYUZX

Iskreno,

Vaš Galaktički Leptir

Poglavlje 3: Jin i Jang Ljudske Istorije

Posted in 1 with tags , , on 8. decembra 2009. by Galaktički Leptir

Četiri Smera

Kad su Španci prvi put stigli do zemlje Maja 1517-e godine, naišli su na velike oslikane krstove unutar središta namenjenih za bogosluženje, a na ostrvu Kozumel pored poluostrva Jukatan, na primer, naišli su na piramidu koja je u dvorištu imala krst od drveta limete, visine 3 metra. Saznali su da su ovi krstovi predstavljali Drvo Sveta, i da su iz ovog razloga bili ofarbani u zeleno, kao što i danas izgledaju. Drvo Sveta (slika ispod), ili Wakah-Chan na jeziku Maja, sa svojim kracima deli svet na četiri dela, a kao što ćemo videti kasnije, Veliki Pakal je  ovo zamislio kao postojanje četvrte galaktičke dimezije. Još od španskih osvajanja, pomenuto Drvo Sveta bilo je, prema verovanju Maja, stopljeno sa krstom Katolika, mada krst i dalje čuva veći deo svog drevnog značenja, kada je predstavljao centar Kosmosa. Iz razloga što je Drvo Sveta odredilo četiri svetska pravca,  broj 4 je postao jednim od svetih brojeva Maja.

Pogled na svet koji ima četiri pravca, a stoga i četiri oblasti, zajednička je crta u kosmologijama svih Američkih Starosedeoca. Kod svih njih je postojao centar sveta, Maje su ga nazivale Jakskin, sa kojima su svi smerovi bili povezani. Na prvi pogled, ovakvo gledište možda ne izgleda ništa drugačije u odnosu na standardno evropsko stanovište, ali značenja koja su davana ovim smerovima su očito drugačija od onoga što je u današnje vreme uobičajeno. Prema gledištu Američkih Starosedeoca, po čemu ni Maje nisu izuzetak, četiri smera otelotvoruju duhovne kvalitete koji različito utiču na živote ljudi, u zavisnosti od vladavine određenog vremenskog ciklusa. Za razliku od tipično evropskog gledišta, u kom su četiri smera viđena prosto kao pasivni koordinatni sistem koji se odnosi na zemljište i koji u sebi ne sadrži nikakvo duhovno značenje, duhovne sile koje otelotvoruju četiri smera predstavljaju samu suštinu pogleda na svet Američkih Starosedeoca.

Razlog zbog kog su Maje koristile Drvo Sveta kao simbol za Krst koji kreira četiri oblasti sveta, je taj što su taj krst posmatrali kao živo biće. Predivno drvo Ceiba, koje je raslo u oblasti naseljenoj Majama, od čijeg soka se pravila mirisna smola po imenu kopal, viđeno je kao živi krst – manifestacija Drveta Sveta. Verovalo se i da je ovo Drvo bilo rodno mesto prvog ljudskog bića. Kao što ću kasnije argumentovati, ovo bi moglo predstavljati poptunu istinu.

Drvo Sveta drevnih Maja

Za vreme perioda Klasičnih Maja, Drvo Sveta je viđeno kao portal kojim se ulazilo u Drugi Svet, u onostrano, i ne samo da je bilo živo već je, isto kao i svo drugo drveće, stvaralo život u obliku voćke. Prema verovanju drevnih Maja, Drvo Sveta je postojalo mnogo pre nego što je bilo šta postojalo, čak i pre nego što je fizički univerzum kakvim ga danas poznajemo, stvoren.  Bilo je to božanstvo koje je postojalo pre bilo čega drugog. Kako se Kreacija bližila, ono je postajalo sve bogatije životom a sa njenih grana  su izašle ne samo sve fizičke emanacije ove Kreacije, već i svetlost i segmenti vremena. Rituali Maja su, i u današnje vreme, usredsređeni na negovanje i davanje života Drvetu Sveta, u okviru nevidljivog univerzuma, putem ceremonija kroz koje se ponovo odigrava Kreacija i četiri usmerenja sveta.

Astečki mit o Kreaciji je usredsređen na istu temu. Prema astečkoj tradiciji, svemogući bog Kreator, Ometeotl, stvorio je četiri različite Teckatlipoke, a svaki od njih je predstavljen s jednom od četiri boje i četiri smera. Beli Teckatlipoka Zapadnog usmerenja bilo je drugo ime za Kecalkoatla, čiji je zakleti neprijatelj bio Crni Teckatlipoka. Krst koji stvara četiri usmerenja predstavljao je izvor dualiteta koji su stvarani duž njegovih kraka, a ti kraci su takođe bili izvori života. Možemo poprilično dobro razumeti zašto je Špansko iskrcavanje u Novi Svet sa hrišćanskim krstom, koji je za njih imao sasvim drugo mišljenje, izazvalo veliku konfuziju.

Organizovanje sveta u skladu sa četiri pravca i njihovim različitim duhovnim kvalitetima može, po prirodi stvari, većini nas izgledati ispravno, imajući u vidu to da svi mi imamo snažne predstave o mentalnim i duhovnim razlikama između Istoka i Zapada. Ipak se, ukoliko ćemo ozbiljno shvatiti ovakvo gledište i pretpostaviti da je Drvo Sveta stvarno, postavlja problem u vezi sa tačnom lokacijom njegovog centra. U pradavna vremena, centar je očigledno oduvek bio identifikovan sa geografskom lokacijom određene grupe, plemena, ljudi ili grada-države gde je sprovođena ceremonija vezana za četiri pravca, ili se pokušavalo shvatiti način na koji su spiritualni vetrovi duvali tokom različitih godina. Iz ovoga bi sledilo da postoji mnoštvo različitih centara sveta. Takvom pogledu na svet bi se, međutim, suprostavljao skoro univerzalni osećaj postojanja fundamentalne razlika u mentalitetu između ljudi sa Istoka i Zapada. Dok su Istokom, u tipičnom smislu, dominirale kolektivne strukture, i karakterisala ga je meditativna crta, Zapad je individualistički, ekstrovertiran i usmeren na akciju.

Pa gde bi onda bila linija razgraničenja između Istoka i Zapada i u kakvom je ona odnosu sa planetarnim Lekovitim Točkom (Medicinskim Krugom)? Da bi to malo dublje istražili, biće potrebno da koristimo Veliki Ciklus Maja pomoću kojeg ćemo identifikovati u kojim su smerovima duvali spiritualni vetrovi dok su se Nebesa menjala, to jest na smenama baktuna. Biće nam potrebna i hipoteza – model zemlje koji organizuje ljudske kulture u skladu sa četiri geografska pravca. Model koji predlažem, pridržava se takozvanog hermetičkog principa ezoteričnih tradicija – „Kako je gore, tako je dole“ – i zasnovan je na postojanju brojnih paralela između „globalnog mozga“ planete koju naseljavamo, i ljudskog mozga, te stoga sledi analogija (parovi Globalni Mozak – Ljudski Mozak):

Zapadna Hemisfera – Leva polovina mozga, Istočna Hemisfera – Desna polovina mozga, Nemačka – Hipotalamus, Italija – Hipofiza, Nordijske Zemlje – Epifiza, Centralna Afrika – Mali mozak, Havajska ostrva – Oči.

http://video.google.com/videoplay?docid=2395334623331103815&ei=poAeS4oPoJjYAsDbxdIH&hl=sr#http://video.google.com/videoplay?docid=2395334623331103815&ei=poAeS4oPoJjYAsDbxdIH&hl=sr#

Blizanci Početka i Kraja

Posted in 1 with tags , , on 5. decembra 2009. by Galaktički Leptir

Ali kuda vodi proces kreiranja Trinaest Nebesa? Da bi smo odgovorili na ovo pitanje, počećemo od poređenja događaja i fenomena koji su se prvi put pojavili na počecima prvog i poslednjeg od ovih Trinaest Nebesa, odnosno 3115 godine pre nove ere i 1617 godine nove ere. Sa gledišta Maja, ova dva nebesa smatrana su za blizance početka i kraja. Ovo se može videti na gornjoj slici. Ukoliko je prvo nebo započelo pojavom prvih ljudskih civilizacija – pismom, nacijama sa vladarima koji su smatrani božanskim i sa velikim građevinskim radovima – onda je početak Trinaestog Neba obeležen naprednijim izražavanjem tih istih fenomena. (Primetite mogući izvor konfuzije na ovom mestu, u tome da ćemo brojati baktune na tradicionalan način koji počinje od nule, dok će brojanje nebesa započinjati od jedinice.)

Daćemo jedan primer. Ljudska bića su, stimulisana novim SVETLOM na početku prvog baktuna Velikog Ciklusa, naučila da ispisuju prve znakove na glinenim pločicama. Na početku Trinaestog Neba, korišćenje pisma, koje je do tada bilo podvrgnuto značajnim promenama u svom razvoju, umesto toga je pretrpelo velike promene u načinima na koje je distribuirano. Dnevna štampa i uobičajene poštanske usluge, na primer, prvi put su se pojavile u ovo vreme, i nakon početka dvanaestog baktuna pismo je moglo da se koristi za širenje informacija u mnogo većim razmerama nego što je to bilo prethodno. Stoga tvrdim da Trinaesto Nebo predstavlja najviši izraz evolucije koja je započela sa Prvim Nebom, a u međuvremenu je napredovala kroz uticaj drugih nebesa. Tako da parovi blizanaca predstavljaju početke i krajeve nekoliko takvih progresija tokom svetske ere nacija, Velikog Ciklusa.

Početkom Trinaestog Neba desila se i naučna revolucija, kada je heliocentrični svet prokrčio sebi put uprkos otporu katoličke crkve. Kao što je Hoze Argueljes istakao u njegovom Maja Faktoru, to se dogodilo 1619-e godine, na samom početku dvanaestog baktuna, kad je Johan Kepler objavio njegovo epski čuveno delo, De Harmonice Mundi, sa formulama koje opisuju orbitalna kretanja planeta. Keplerov rad je bio poprilično inovativan po tome što je po prvi put za formulisanje zakona prirode bila korišćena viša matematika. Istovremeno, Galileo Galilej je otkrio Jupiterove mesece uz pomoć teleskopa koji je upravo izumeo, i počeo sa primenom eksperimentalnog metoda na mehaničke probleme. U to vreme, pojavio se novi ideal o tome kako bi ljudi trebalo da stiču znanje o prirodi, ideal čiji je najuticajniji predstavnik bio Francuz Rene Dekart. Prema toj zamisli, ljudska bića mogu sticati znanje o svetu koji nas okružuje bivajući objektivni, eksperimentišući i koristeći instrumente, i formulišući matematičke zakone kako bi opisali svoja otkrića. Dekart je takođe izneo i redukcionističku zamisao o razumevanju problema, tako što bi ih razdvojio na njihove najmanje komponente, a zatim te delove ponovo sastavio na ispravan način.

U današnje vreme većina ljudi ovakvo razmišljanje doživljava kao očigledno, pošto je ono formiralo osnovu za tehnološki razvoj modernog sveta. Veći deo našeg obrazovnog sistema takođe je bio dizajniran da studente podučava o zakonima prirode i o njihovim matematičkim formulacijama. Međutim, u vreme Keplera i Galileja, pojam o matematičkom zakonu prirode bio je potpuna novina.

Iz tog razloga je, na početku dvanaestog baktuna, sasvim novi mentalitet dobio na zamahu, mentalitet koji je bio izražen na mnoštvo različitih načina, iako je revolucija u nauci bio najočigledniji od njih. Zbog toga izgleda da na našu percepciju sveta koji nas okružuje utiče, ukoliko je i ne određuje, naročito Nebo koje upravlja. Trinaest Nebesa bi potom odslikavalo napredovanje kroz različite mentalitete, kao što to opisuje hronologija Maja. Ipak, da bi smo mogli da razumemo njen redosled, redosled evolucije božanskog plana, potreban nam je i prostorni okvir – četiri direkcije i njihov centar, iako nam pomenuta hronologija obezbeđuje tačan vremenski okvir za razumevanje istorije naše planete.

Proboji Ka Svetlu

Posted in 1 with tags , , on 3. decembra 2009. by Galaktički Leptir

Kada bace pogled na tabelu sa redosledom trajanja baktuna, ljudi obično posebno uočavaju jednu stvar, i daju joj prednost u odnosu na druge. Ta stvar predstavlja početak baktuna 8,  u kojem prepoznaju pojavu hrišćanstva: smatra se da je Isus Hrist razapet na krst oko 33-e godine nove ere, dok se Pavle, koji je na mnoge načine postao začetnikom hrišćanske religije, u hrišćansku veru preobratio oko 37-e godine nove ere. Potom su, 49-e godine, na susretu u Jerusalemu, Apostoli napravili konačni raskid sa Judaizmom. Na ovom susretu je odlučeno da bilo ko, uključujući i ne-etničke Jevreje koji nisu bili očišćeni od greha i nisu u potpunosti sledili Mojsijev zakon, mogao postati članovi hrišćanske zajednice. Broj sledbenika hrišćanstva nastavljao je da raste sa nastupanjem baktuna 8, sve dok, otprilike na njegovom završetku, hrišćanska crkva nije postala spiritualno oružje rimske imperije.

Zašto se sve ovo dogodilo, i, iznad svega, zašto se Hrišćanstvo pojavilo baš u ovo vreme? Isusova poruka o jednom Bogu, bogu ljubavi i samilosti, izgleda da je bezvremena, pa zašto se onda ova religija proširila ka samom središtu rimskog carstva odmah na početku ovog baktuna, i zašto je na kraju dovela do toga da se imperatori odreknu sopstvenog božanskog statusa? Izgleda kao da je novo božanstvo, stvorivši „novu“ energiju koja je dominirala umovima ljudi toga doba, vladalo u ovom baktunu. Ako je to tako, onda bi nam možda Veliko Brojanje koje su koristile Maje moglo pomoći da razumemo zašto se sve ovo dogodilo, pošto se pojava hrišćanstva u tolikoj meri podudarala sa jednom od smena baktuna (što je, uzgred rečeno, približno vreme kad je Veliko Brojanje i ušlo u upotrebu). Izvesno je da bi, ukoliko baktuni Maja odslikavaju različite „energije“, to nagoveštavalo značajnu promenu u našem pogledu na svet. To bi značilo da baktuni Velikog Ciklusa opisuju evoluciju ljudske duhovnosti, i načine na koje nastaju nove zamisli. Jedan od aspekata Isusovog učenja koji ga izdvaja od Judaizma, iz kojeg je potekao, bio je naglasak bačen na buduće Carstvo Božije, Carstvo u kom bi ljudska bića mogla steći večni život. U drevnoj srednje-američkoj mitologiji, baktunom 8 vladao je Kecalkoatl, i pošto je on predstavljao božanstvo koje je donelo svetlo ljudskim bićima, možemo primetiti podudarnost sa svetlošću Hristovom. Stoga na ovom mestu otvaramo temu koja će prožimati čitav ovaj blog: -Stvarnost koju opisuje kalendar Maja identična je stvarnosti koja je opisana u Bibliji.

Još jedna stvar koju bi valjalo primetiti u vezi sa serijom od 13 baktuna (na koju je ukazao Frank Waters u svom delu Mistika Meksika) jeste ta da se sam njen početak podudara sa prvom pojavom razvijenijih ljudskih civilizacija, pre otprilike 5.000 godina. Iz toga sledi da prvo korišćenje pisma potiče od Sumeraca, koji su između 3.200-te i 3.000-te godine pre Hrista (datiranje glinenih pločica ne ide uvek lako) koristili logograme zarad čuvanja informacija. Poput toga, arheolozi se obično slažu da je Faraon Menes, koji je ujedinio Gornji i Donji Egipat i osnovao prvu dinastiju, živeo između 3.100-e i 3.050 godine pre Hrista. Ubrzo potom su ljudi koji su pripadali ovoj naciji angažovani na velikom građevinskom poduhvatu i najstarija piramida u Egiptu – Džoserova piramida, je, pomoću tehnike koja koristi radioaktivni ugljenik, datirana na 2975-u godinu pre Hrista. Početak Velikog Ciklusa takođe je i približno vreme prvog korišćenja bronze. Zajedno uzevši, izgleda da mnoštvo dokaza ukazuje na to da su se prve razvijenije ljudske civilizacije, a zasigurno i prve nacije, pojavile u vremenu oko početka Velikog Brojanja.

Nakon toga, interesantno je čuti i šta su drevne Maje imale da kažu u vezi sa datumom početka Velikog Brojanja. Postoji legenda koja kaže je da je na početku ove kreacije, u Hramu Krsta u Palenkeu – jednom od najčarobnijih i najlepših gradova Maja – posađeno Drvo Sveta, Wakah-Chan (u prevodu Mlečni Put). Rečeno je takođe i to da se na početku Velikog Brojanja „Prvi Otac oglasio rečju svojom“ a potom se, dok je nova svetlost prodirala, „pretvorio u nebo“. Ovo je prilično drugačije u odnosu na ono kako u današnje vreme većina ljudi sagledava stvari. Ipak, izgleda i kao nagoveštaj da su prve ljudske civilizacije koje su se pojavile na ovoj planeti možda bile rezultati započinjanja nove božanske kreacije. To bi značilo da nije bila slučajnost što su se egipatska i sumerska civilizacija pojavile baš u to vreme. Umesto toga, njihova pojava bi mogla biti rezultatom započinjanja nove ere, jednog od „svetova“ Maja. Ukoliko je tako, Veliki Ciklus drevnih Maja bi zapravo mogao biti hronologija čitave planete, koja podjednako deluje i na Istok i na Zapad, i nije relevantna samo za Srednju Ameriku. To bi, na kraju krajeva, značilo i to da je napredak naše civilizacije u stvari manifestovanje Drveta Sveta i božanske SVETLOSTI, kao i to da Veliki Ciklus Maja predstavlja hronologiju pojavljivanja te SVETLOSTI.

Ukoliko prvi od ovih 13 baktuna započinje sa novim Nebom, izgleda logično, kao što i sugerišem, da i svaki od narednih baktuna isto tako predstavlja novo Nebo kroz koje SVETLOST može da prolazi. Ovo bi, između ostalog, značilo i to da je pojava hrišćanstva na početku osmog baktuna bila rezultat jednog od Trinaest Nebesa koje je Prvi Otac uzdigao. Postojanje Trinaest Nebesa u božijoj kreaciji bi onda moglo da objasni i svetost broja 13, koja je, na primer, izražena u broju Isusovih sledbenika (12+1=13), i na mnoge druge načine u okviru različitih duhovnih tradicija širom sveta.


Poglavlje 1: Piramida Kukulkan u Čičen-Ici

Posted in 1 with tags , , , on 30. novembra 2009. by Galaktički Leptir
Pernata Zmija Kecalkoatl (Kukulkan)

 

Od svih legendi pre-kolumbovske Amerike, legenda o Pernatoj Zmiji, koju su Asteci zvali Kecalkoatl a Maje Kukulkan, jedna je od najvažnijih i izgleda najteže razumljivijih, ali uz to i jedna od onih koja se najteže dovode u vezu sa modernim čovekom. Mi čak ne znamo ni kako da je (ili to) opišemo. Da li je Pernata Zmija mit, kult, religija, legenda, osoba, mentalni kompleks, božanstvo, Bog ili šta je već? Sve što možemo reći je to da u nekim od najvećih gradova-hramova drevnog Meksika, na primer Teotihuakanu u okolini današnjeg Meksiko Siti-ja i Čičen-Ici na severnom poluostrvu Jukatan, na svakom koraku nalazimo potvrde o postojanju Pernate Zmije. U Čičen-Ici nailazimo na zmije koje leže u travi, nalaze se i na slikama na zidovima, a na mnoge načine se nalaze i na njihovoj centralnoj piramidi, piramidi Kukulkan. I u Teotihuakanu takođe postoji predivan i značajan hram Kecalkoatla. Uprkos tome, stari narodi nam nisu ostavili nikakav vodič sa objašnjenjem: „Pernata Zmija je . . .“ Sve u svemu, njeno postojanje je bilo toliko očito ljudima drevne Srednje Amerike, da oni nisu videli nikakav razlog zbog kojeg bi bilo kome takvo objašnjenje bilo potrebno.

 

Zalazak Sunca na prolećnu ravnodnevnicu nad piramidom Kukulkana u Čičen-Ici

 

Mapa Srednje Amerike sa današnjim granicama

 

Mapa oblasti naseljenih Majama

Ali danas nam takvo objašnjenje izgleda nije ni potrebno. Ponekad „kult“ Kecalkoatla prkosi našem razumevanju. Čak i slučajni posetilac ne može da se otrgne utisku da je napredak kulture Maja kroz njihovu arhitekturu i umetnost očigledan, ili je pak istaknut u njihovom sistemu kalendara, astronomiji i matematici. Zašto je onda ova napredna kultura obožavala zmiju, zmiju koja nas je, usput, mnogo puta ismevala? Isto tako izgleda i da fenomen Kecalkoatla ne liči na druge bogove Maja, koji se pojavljuju uglavnom kao deformisani ljudi sa čudnim izgledom. On (Kecalkoatl) izgleda u većoj meri predstavlja natprirodno božanstvo nego što to čine ostali bogovi Maja. Kod Kecalkoatla postoji nešto što ga čini posebnim.

Prolećna ravnodnevnica je veoma poseban događaj za piramidu Kukulkana u Čičen-Ici. Svake godine u ovo vreme, nekih 60.000 hodočasnika iz mnogih krajeva sveta posećuju Čičen-Icu. To se dešava iz razloga što je baš na ovaj dan, i u mnogo manjoj meri na okolne dane, moguće gledati silazak Kukulkana niz jedno od stepeništa na piramidi. Ono što se obelodanjuje na ovaj dan jeste način na koji su sedam trouglova projektovani na stepenište sa ciljem stvaranja pojave zmijske krljušti, čija glava je kip na dnu stepeništa piramide.

Sa ovim fenomenom sam već bio upoznat nekoliko puta, ali pre nego što sam ga zaista i video, bilo mi je teško da razumem u kolikoj meri je zaista veličanstven. Da je bio deo Starog Sveta, stari Grci bi ga sigurno ubrajali među 7 svetskih čuda. Način na koji je piramida Kukulkana pozicionirana i izgrađena da bi proizvela ovaj efekat je zaista zapanjujući. Kad bih sam pokušao da napravim ovakvu piramidu, pojma ne bi imao odakle da počnem. Čak i kad bi znao, nesavladiv zadatak bi i dalje predstavljalo matematičko planiranje njenog dizajna, i to tako da sedam trouglova svetla prošaranih sa 6 trouglastih senki budu projektovani na stepeništu samo na dan prolećne ravnodnevnice. Čitava građevina svedoči o rezonansi sa kosmosom koja je u mnogome superiornija od naše.

„Šta je poruka ove projekcije?“ mogli bi smo se upitati. Piramida Kukulkana predstavlja zadnji veliki građevinski poduhvat koji su izvele drevne Maje, i stoga je moguće da prenosi jednu kritičnu poruku. Ukoliko su želele da daju poslednji trijumfalni izraz svoje kulture, tada im je bilo vreme da to i učine. Možda je onda ovo bila poruka koja je služila kako za obrazovanje njihovih savremenika, tako i za razumevanje budućih naraštaja. Oni su znali da će se njihova era na neki način ponoviti, i stoga su osmislili kalendar koji će opisati ovaj ponavljajući vremenski obrazac. Uprkos njihovom velikom interesovanju za praćenje vremena i pedantnom zapisivanju datuma na stelama, Maje su u suštini bezvremene. Ono što su učinili za njihovu sadašnjicu, činili su i za budućnost.

Čičen-Ica je ono što arheolozi zovu tihi grad. To znači da nasuprot ranijim gradovima Maja na jugu, koji su iznenada napušteni oko 800-e godine nove ere, ne postoji puno natpisa koji bi nam govorili o ceremonijama koje su izvodili šamanski kraljevi za vreme smena kalendarskih ciklusa, ili nečega sličnog. Umesto toga, u Čičen-Ici arhitektura je ta koja govori i čovek mora biti otvoren da bi čuo građevine kako govore. A piramida Kukulkana sadrži mnoštvo obrazovnog materijala. Prost primer je taj da kada saberemo broj stepenika na sva četiri stepeništa (4×91) i iskombinujemo ga sa gornjim nivoom, dobijamo broj dana u godini. Važnija ezoterična poruka bila bi to da je piramida građena u hijerarhijskom maniru, sa devet terasa koje simbolizuju Devet Podzemnih Svetova za koje su Maje verovale da obrazuju ovu kreaciju.

Ali hajde da se vratimo na Kecalkoatla (u nastavku ću koristiti raširenije astečko ime za Pernatu Zmiju Kukulkan). Sve standardne knjige o meksičkoj kulturi ponavljaju istovetne opise Kecalkoatla kao da kopiraju jedna drugu: Ime Kecalkoatl izvedeno je od predivne ptice Kecal, nacionalnog simbola Gvatemale, i koatla što u prevodu znači „zmija“. Ime Kecalkoatl znači i „Plemeniti Blizanac“, pošto je imao i večitog rivala, tajanstvenog blizanca Tezkatlipoku, obožavanog od strane moćnih sveštenika koji su bili u sukobu sa onima koji su obožavali Kecalkoatla. Kecalkoatl je predstavljao božanstvo koje se preoblikovalo u planetu Veneru, i u prastara vremena bilo je poštovano širom Srednje Amerike. Bio je i bog vetra, i smatran je jednom od prvih kreacija Stvoriteljevog dualiteta. Doprineo je i stvaranju svesnog univerzuma a u posebnoj meri i stvaranju kulture, umetnosti, nauke i kalendara.

Kecalkoatl ponekad uzima i ljudski oblik. Jednom prilikom se inkarnirao u gradu Tula, glavnom gradu Tolteka u severnom Meksiku, gde je kao bog-kralj vladao od 947 do 999 godine godine nove ere (neki izvori govore i malčice duže) pod imenom Ce Akatl Tipilcin, visoki sveštenik. Pošto je ovaj bog-kralj pokušao da ubedi svoj narod da prestane sa praksom prinošenja ljudskih žrtava, prognan je iz grada od strane poštovalaca Tezkatlipoke. Potom je isčezao i ukrcao se na splav sačinjen od zmija na obali meksičkog zaliva, i nestao na istoku. Prema alternativnoj verziji, otišao je ka poluostrvu Jukatan i gradu Čičen-Ici, gde je duhovno ojačao i vladao mnogo godina. Međutim, pre napuštanja svoje rodne Tule, on se zakleo da će se vratiti na dan Ce Akatl u godini Ce Akatl prema toltečko-astečkom kalendaru, po čemu je i dobio ime. Kao dodatak ovim legendama, postoje i one koje govore o bradatom čoveku svetle puti koji je u dalekoj prošlosti podučavao ljude širom Srednje Amerike. Legenda kaže da će ovaj čovek (po svom povratku) zabosti simetrični (izbalansirani) krst u tlo.

Kada je Hernan Kortzes, španski osvajač, po dolasku u Meksiko zabio krst u tlo na Veliki Petak 1519-e godine, iskrcao se pored mesta sa kojeg je Tipilcin otišao, u blizini današnjeg Verakruza. To se prema astečkom kalendaru dogodilo u godini Ce Akatl (Jedan Trska) i na dan Ce Akatla. Ubrzo posle toga moćni astečki vladar Montezuma Drugi, koji je mogao da podigne vojsku od 100.000 ljudi, saznaje za dolazak bradatih pridošlica bele puti. Makar ispočetka, Montezuma je verovao da Hernan Kortez predstavlja Kecalkoatla koji se vratio, i bojao se da bi njegovom svetu sada mogao doći kraj. Ipak, iz razloga što krst koji je Kortez zabio u Verakruzu nije bio simetričnog oblika, neki meštani su zaključili da Kortez nije bio Kecalkoatl, nego varalica.

U naredne dve godine Kortezova vojska od 350 konkvistadora i 16 konja zajedno sa njihovim domaćim izdajnicima, dovela je do strmoglave propasti velikog astečkog carstva. Kortez je pritom preduzimao mnoge brutalnosti i očigledno je bio vođen uglavnom svojom žudnjom za zlatom i željom da bude prihvaćen od strane španske kraljevske krune, i izgleda da se danas sve strane slažu da Hernan Kortez nije predstavljao Kecalkoatla. Ipak, čovek bi se mogao zapitati zbog čega se moćni vladar Montezuma uznemirio čuvši za dolazak ove male družine. Možda je negde u sebi osećao da su njegovi ljudi delali na načine na koje se to od njih nije očekivalo, delom i zbog toga što su ljudska bića prinosili kao žrtvu. Ca Akatl Tipilzin, bog-kralj i inkarnacija Kecalkoatla, se suprostavljao ovakvom žrtvovanju ljudi, i ovde nailazimo na paralelu sa Isusom Hristom, koji je propovedao prestanak svih prinošenja žrtvi. Ova i mnoge druge paralele između Isusa Hrista i Kecalkoatla, su dovele određene ljude do zaključka da su Hristi i Kecalkoatl po svojoj prirodi zaista istovetni.

Mada nepoznato većem delu sveta, ove priče i njihove varijacije i dalje igraju veoma važnu ulogu u duhovnom nasleđu svih meksikanaca. One, na neki način, omogućavaju meksikancima da ispitaju svoje izmešano indijansko i špansko nasleđe, i da prihvate breme svog porekla. Ipak, danas skoro niko ne zna ko je zapravo bio Kecalkoatl, iako se pojavio u sam osvit srednje-američke civilizacije i za milione ljudi predstavljao predmet obožavanja koje je trajalo bar hiljadu godina. Kroz upoznavanje sa ovim legendama međutim, trebalo bi da budemo svesni da svi opisi Kecalkoatla kao ljudskog bića datiraju iz kasnijih astečko-majanskih zapisa iz 16-og veka, i da su ih ponekad pisali sami Španci. Svi izveštaji iz klasičnog (200-900 godina nove ere) i post-klasičnog perioda (900-1200 godina nove ere) Kecalkoatla opisuju kao božanski princip a ne kao ljudsko biće. Svuda po hramovima u Teotihuakanu i Čičen-Ici vidimo dokaze o prisustvu ovog principa, i jedini simbol obožavanja u Starom Svetu koji bi se po važnosti mogao uporediti sa Kecalkoatlom u Novom Svetu jeste Krst. I možda bi, ukoliko su Kecalkoatl i Krst jedno te isto, o Hristovom povratku mogli nešto naučiti iz povratka Kecalkoatla. Nakon svega, drevni ljudi Srednje Amerike su posedovali mnogo razvijeniji osećaj za proročanstva, nego što ga ima većina nas u današnje vreme. Maje su imale posebno napredan kalendar, koji su koristile kao okvir za svoja proročanstva; koji im je navodno dala Pernata Zmija. Stoga bi, u razmatranju povratka Hristove svesnosti, kalendar Maja bi mogao biti dobro mesto za početak.

Tun Kao Ključni Kalendarski Period Vremena (treći deo)

Posted in 1 with tags , , , on 24. novembra 2009. by Galaktički Leptir

Danas poznajemo barem tri značajne uloge koje je kalendarski sistem zasnovan na tunu igrao među drevnim Majama. Prva od njih bila je ta da je tun smatran proročkom godinom. Stoga bi se na dan započinjanja novog tuna (umesto 365-odnevnog haaba) sveštenici Maja okupljali, palili tamjan i čistili svete knjige devičanskom vodom a potom i čitali iz njih. Pomenute knjige bile su Knjige Chilam Balam (Jaguar Prorok), koje su sadržale informaciju o kalendaru i beležile prošlost njihovih raznih gradova i sela. Jedan od sveštenika bi čitao iz svetih knjiga, održao govor o proročanstvima i predlagao rešenja ukoliko bi izgledalo da se bliže kobna vremena. Ovo nam puno govori o tome kako su Maje sagledavale tun. Pokazuje nam i da su smatrali da bi proučavanje prošlosti  moglo podržati njihova proročanstva i baš se zbog ovog razloga svaki grad brinuo o tome da njegova prošlost ostane sačuvana. To nam takođe govori i da su proročanstva Maja bila zasnovana na tunima ili katunima, koji su bili viđeni kao delovi ‘era’ sa dužim trajanjem. U Knjigama Chilam Balam, proročanstva su u kontinuitetu bila zasnovana na tunu i katunu, a nikada na astronomskoj godini.

Drugo, smene katuna bile su najvažniji periodi za ceremonije koje su slavile klasične Maje (oko 200-te do 900-te godine nove ere), kada bi njihovi božanski šamanski kraljevi, zvani ahauobi, izvodili rituale na piramidama. Ovi šamanski kraljevi bi, na vrhovima piramida, prinosili sopstvenu krv na žrtvu i u stanju transa bi, verovatno delimično izazvanog pomoću psihodeličnih gljiva, stupali u kontakt sa Vizijom Zmije zarad orijentacije u nastupajućem katunu. Mnogi oltari, piramide i građevine bivale su posvećivane na počecima novih katuna.

Ovi vladari bi takođe simbolično posvećivali i stele da bi slavili prolazak određenog broja katuna od početka njihove vladavine ili dana njihovog rođenja. Stoga bi slavili rođendane koji su bili zasnovani na broju 360-dnevnih godina koje su proticale tokom njihovih života. Ovo je očigledno drugačije od onoga što radimo danas, kad datume naših rođenja zasnivamo na fizičkoj umesto na duhovnoj godini. Rođendani bi na primer, kao i svi ostali datumi, bivali zapisivani u formatu 9.18.2.5.17 3 Kaban 0 Pop, što je bio dan kad je kopanski vladar Yax-Pac slavio prvih trideset tunova svog života, svoj trideseti duhovni rođendan. Ovaj format znači da je 9 baktuna, 18 katuna, 2 tuna, 5 uinala i 17 kinova proteklo od početka Velikog Brojanja, dugoročne hronologije koju su koristile drevne Maje. Pomenuti rođendan se izvanredno poklapa sa danom 3 Kaban u okviru tzolkin brojanja, kao i sa danom 0 Pop koji predstavlja prvi dan haaba (baš na koji pada njegov spiritualni rođendan).

Pošto su ovakve ceremonije, na velikoj većini građevina i stela koje potiču iz klasičnog perioda kulture Maja, označene datumima, to je, barem kad je hronologija u pitanju, posao arheologa u velikoj meri učinilo lakšim. Drevne Maje su stavljale veliki naglasak na vreme kad bi se nešto dogodilo ili kada bi građevina bivala posvećivana, i to do te mere da bi označavanje specifičnog datuma bio glavni razlog za posvećivanje građevine. Maje su živele u univerzumu svetoga vremena.

 

Hram Maja u Kopanu

Treća uloga koju je godina od 360 dana imala za Maje, kao što je već napomenuto, bila je u utemeljivanju njihove hronologije, Velikog Brojanja, koje su koristili za beleženje dugih vremenskih perioda. Veliko Brojanje, ono što su Maje nazivale „erom“, sastojalo se od 13 baktuna = 13×400 tunova = 5200 tunova, i ono iznosi oko 5125 solarnih godina. Ovakvo brojanje započeto je 11-og Avgusta 3114 godine pre nove ere, i stoga će prestati nakon 5200×360 = 1.872.000 dana, dana 21. 12. 2012. Ideja koju su Maje imale o „eri“ je stoga drugačija od predstave koju su, na primer, imali ljudi u Starom Svetu koja je bila zasnovana na pomeranju (precesiji) Sunčeve ose. Umesto toga, era je predstavljala ciklus stvaranja, koji je na kraju krajeva, bio zasnovan na proročkoj godini od 360 dana odnosno tunu, te ću u period od 13 baktuna, odnosno 400 tunova, u nastavku tumačiti kao Veliki Ciklus.

Modernog čoveka, po svoj prilici, više od bilo čega drugog u vezi sa kalendarskim sistemom Maja fascinira 2012 godina, pošto sama činjenica da se kalendar završava predstavlja odlučujući raskid sa našim aktuelnim konceptom vremena koji je u svojoj biti linearan. 2012-a godina, ponekad brkana sa 2011-om ili 2013-om, je iz tog razloga u sadašnjoj deceniji pominjana u brojnim New Age knjigama kao godina koja označava doba korenitih promena u duhovnoj evoluciji ove planete. Stoga je potrebno znati da ova godina svoj izvor nalazi u takozvanom Velikom Brojanju, hronologiji koje su se Maje držale otprilike hiljadu godina, i jedini način da ustanovimo da li u realnosti ima bilo kakve osnove za nagoveštaj da 2012-a godina ima posebnu važnost, očigledno je da proučavamo stvarnost koja leži ispod Velikog Brojanja.

Stela vladara 18-Zec

Zmija vizije

Da bi stimulisali napor da razumete Veliko Brojanje, trajanje 13 baktuna (13 perioda od po 394 solarne godine) velikog ciklusa su izložene na slici ispod.

 

Trajanje baktuna velikog ciklusa

U pokušaju da rastumačimo značenja ovih različitih baktuna trebalo bi da budemo svesni da je, prema gledištu Maja, posebna božja sila, ili božanstvo, dominiralo svakim periodom vremena. Ovo božanstvo bi, od prvog dana njegovog službovanja, takozvanog dana nameštenja, bilo viđeno kao vladar tog perioda. Stoga bi se, na dan novog nameštenja novoga božanstva, sveštenici Maja okupili da bi ustanovili, procenjujući knjige kalendara i istorijskih zapisa svojih sela, šta bi njihov narod mogao da očekuje u nastupajućem tunu. Procedura je u svojoj suštini ista kao i ona koja će uslediti u ovom blogu, uz značajnu razliku da danas na našem raspolaganju imamo istorijske zapise čitave planete, umesto jednog malenog grada Maja. Koristeći akumulirano znanje istorijskih istraživanja, pokušaćemo da razumemo koje su to energije dominirale svakim od ovih 13 vremenskih perioda, ovih 13 baktuna velikog ciklusa, da bi istražili osnove hronologije koju su koristile Klasične Maje. Za početak je potrebno da provedemo nekoliko trenutaka kako bi razmislili o mogućem istorijskom značaju koji imaju različite godine i ere, predstavljene na tabeli gore.

 

Tun Kao Ključni Kalendarski Period Vremena (drugi deo)

Posted in 1 with tags , , on 23. oktobra 2009. by Galaktički Leptir

ROBBbinsonsw12777-1

Ovakav božanski kalendar bi na određenim mestima bivao dopunjen dodatnim danima da bi se prilagodio poljoprivrednim godinama. Godina od 360 dana takođe je bila poznata i iz drevnog skandinavskog merenja vremena, a mi je na neki način vidimo odslikanu u krugu od 360 stepeni koji potiče iz sumerske civilizacije. Sličan pristup su koristili astrolozi koji su eliptičnu putanju Zemlje oko Sunca u trajanju od godine dana pretvorili u krug podeljen na 360 stepeni. U Knjizi Otkrovenja (12:6 i 12:14) takođe postoji referenca u odnosu na 360-odnevni kalendar koji je smatran za ‘vreme’. Iz svega ovoga možemo zaključiti da je godina od 360 dana korišćena nezavisno u okviru nekoliko različitih kultura a posebice u duhovnim kontekstima odvojenim od poljoprivredne godine. Tibetanci su napravili možda najoriginalniji pokušaj hvatanja u koštac sa neskladom između 360-odnevnih i 365-odnevnih godina, u čemu su isto tako koristili koncept svetog dana, 365/360=24.33 sata, što je malčice duže od fizičkog dana. Stoga bi se fizička godina sastojala od 360 tako podešenih dana. Ovo možda nije preporučljivo, ali ilustruje kako su ljudi u izrazito duhovnim kulturama tragali za razrešenjem tenzije između godine od 360 i 365 dana, na šta smo mi koji danas živimo postali skoro u potpunosti nesvesni. Međutim, ljudska odojčad izgleda da traži identično rešenje. Proučavanje obavljeno na bebama ispod tri meseca starosti ukazuje da njihov prosečni dnevni ritam iznosi 24.33 sata.

Stoga je možda neka značajna Istina, koje su drevne civilizacije bile svesne, sakrivena iza korišćenja 360-odnevne godine jer su, nakon svega, sve one bile svesne da je trajanje astronomske godine bilo nešto duže. Da bi pronašli ovu istinu i uvide o svetu koji su bili na njoj zasnovani, ponovo ćemo pretraživati i to posebno kalendar klasičnih Maja, koji se na našoj planeti ističe po svojoj naprednosti i tačnosti. Ista ta svesnost, koja je razvila ovaj kalendarski sistem (vezan za astronomsku godinu od 365 dana) – takozvana Zapadna svesnost, koji bi drevne Maje nazvale baktun-ima 8 i 9 (otprilike prvih 800 godina nove ere) – predstavlja deo kolektivne svesti čovečanstva koja je dugo vremena bila izgubljena. Verujem da baš ovo saznanje predstavlja deo slagalice koji nedostaje i koje će nam omogućiti da nanovo iskreiramo čitav pogled na svet. Ono što u suštini sugerišem je da kalendari zasnovani na tun-u opisuju procese koji objašnjavaju zašto stvari evoluiraju, kao i to da je ovaj proces evolucije utvrđen preko veoma striktnog vremenskog plana za realizaciju Božijeg nauma u okviru ove kreacije.